U našem Porodičnom pravu postoji mogućnost da supružnici urede svoje imovinske pravne odnose Bračnim ugovorom i Sporazumom o podeli bračne tekovine. Naš zakonodavac ne pravi razliku između vanbračne i bračne zajednice; one su izjednačena tako da je moguće i da vanbračni supružnici zaključe ovaj sporazum.
Zakonom je predviđeno da je imovina stečena radom u toku trajanja braka zajednička imovina; a zakonska pretpostavka je da će ti udeli biti jednaki.
Bračni i vanbračni partneri su zaključenjem Bračnog ugovora odabrali da sami urede njihove imovinske odnose između njih, na način na koji oni smatraju odgovarajućim.
Pa će u slučaju razvoda braka važiti njihov zajednički dogovor postignut u Bračnom ugovoru; a ne zakonska pretpostavka.
Ovaj ugovor se u praksi često pogrešno naziva Predbračnim ugovorom.
Za razliku od anglosaksonskog prava koji poznaje institut Predbračnog ugovora;
Zanimljivo je pitanje koje se u praksi postavilo je da li gej partneri mogu da zaključe ovaj Bračni Ugovor?
Odgovor je odričan: ne mogu. Naš Ustav Republike Srbije polazi od toga da je Brak zajednica života muškarca i žene.
Što znači da je potrebna različitost polova da bi brak ili vanbračna zajednica bila sklopljena.
Naravno, ukoliko dođe do usvajanja Zakona o istopolnom partnerstvu, to bi omogućilo istopolnim partnerima da zaključe ovaj ugovor pod istim uslovima kao i bračni drugovi.
Bračni Ugovor polazi od toga da ostavlja pojedincima da u skladu sa svojom slobodnom voljom urede njihove imovinsko pravne odnose.
Zahvaljujući Bračnom ugovoru, u slučaju razvoda ili prestanka vanbračne zajednice života neće doći do sudskog spora radi utvrđenja bračne tekovine.
Supružnici, odnosno vanbračni partneri mogu urediti pravni režim kako za sadašnju imovinu, tako i neku buduću imovinu koju će neko od supružnika steći.
Ovo je vrlo značajno, jer u našem pravu naš zakonodavac smatra da se i rad po kući, domaćinstvu; briga o deci doprinosi zajedničkoj imovini.
Zato što se na takav način čuva postojeća imovina i omogućavaju drugom supružniku da se posveti poslu.
Kako bi izbegli takve situacije, ugovorne strane mogu to precizirati u Bračnom ugovoru.
Ovo je naročito značajno za ljude koji se bave umetnošću i pronalascima; zato što se u našem zakonu i autorska prava smatraju zajedničkom imovinom.
Što znači da prihodi od izdatih knjiga; albuma; patenta; slika itd. će se smatrati zajedničkom imovinom bez obzira što su dela tačno određenog autora.
Razlog za to je upravo zakonska pretpostavka da je drugi supružnik omogućio prvom uslove za stvaranje autorskog dela i na taj način dao svoj doprinos.
Zbog toga je često da upravo ljudi koji se bave stvaralaštvom sklapaju Bračne ugovore jer na taj način štite svoja buduća prava.
U poslednje vreme Bračne ugovore sačinjavaju bračni drugovi koju uzimaju stambeni kredit.
Na taj način onaj partner koji od svojih primanja plaća ratu za kredit može da uredi da će ta nepokretnost biti njegova.
U Bračnom ugovoru može se dogovoriti i Upravljanje imovinom; u zakonu je određeno da zajedničkom imovinom bračni drugovi zajednički odlučuju.
Može se odrediti da će samo jedan supružnik upravljati zajedničkom imovinom odnosno posebnom imovinom.
U situacijama kada drugi supružnik živi i radi u inostranstvo na ovaj način se olakšava drugom supružniku da samostalno donosi neke odluke.
Predviđena je obavezna overa kod javnog beležnika; to nije samo prosta overa potpisa nego javni beležnik upozorava još jednom stranke da su na ovaj način odrekle zakonske pretpostavke o jednakim udelima.
Ukoliko se Bračni ugovor odnosi na nepokretnosti; to će biti zabeleženo u Službi za katastar nepokretnosti.
Pred Bračnog ugovora moguće je i zaključiti Sporazum o podeli zajedničke imovine.
Na prvi pogled laiku može da izgleda isto, ali ovo su dva različita ugovora.
Dok Bračni ugovor suspenduje zakonsku pretpostavku o zajedničkoj imovini u Sporazumu o podeli zajedničke imovine ona i dalje važi.
Kod Sporazuma o podeli zajedničke imovine kao što mu i sam naziv kaže deli se zajednička imovina koja je već stečena u braku odnosno u toku trajanja vanbračne zajednice.
Sa tim što ovde zakonodavac ostavlja supružnicima da u skladu sa svojim dogovorom podele zajedničku imovinu koju su stekli na način na koji oni žele i smatraju odgovarajućim.
Tu je zakonodavac dao prednost načelu autonomije volje jer je smatrao da ako se supružnici mogu sporazumeti nema nikakve potrebe za imperativnim propisima.
Znači osnovna razlika je to što se kod Sporazuma o podeli zajedničke imovine deli imovina koje je već stečena u toku trajanja braka; dok se kod Bračnog ugovora može predvideti i čija će biti buduća imovina.
Sporazum o podeli zajedničke imovine može da se napravi u toku trajanja braka i prilikom razvoda braka.
Mnogi ljudi pogrešno misle da je Sporazum o podeli zajedničke imovine moguć samo prilikom razvoda.
Ovo je netačna informacija; Sporazum je moguće napraviti bio kada u toku trajanja braka i čak je preporučljivo praviti ga kada su odnosi između supružnika najidealniji, jer na taj način mogu objektivno da sagledaju svoje želje i mogućnosti naprave Sporazum koji će biti u obostranom interesu.
Sporazum o podeli zajedničke imovine je obavezan prilikom Sporazumnog razvoda braka.
Na ovaj način zakonodavac želi da sporazumno supružnici reše sve svoje eventualne probleme; međusobnim dogovorom.
Ukoliko supružnici ne mogu da se dogovore o podeli zajedničke imovine, brak se može razvesti Tužbom; a podela imovine biće predmet posebnog sudskog postupka.