Tužba mora da sadrži određeni zahtev – tužbeni zahtev, činjenice na kojima zasniva tužbeni zahtev, dokaze kojim potvrđuje te činjenice i vrednost predmeta u sporu.
Tužbeni zahtev odnosno petitum u procesnom smislu čini najznačajniji deo tužbe jer u njemu stranka određuje pravnu zaštitu koju zahteva od suda.
Sud je vezan tužbenim zahtevom u tom značenju ne može dosuditi ni drugo ni više od onog što je stranka zahtevala.
Prema prirodi tužbenog zahteva određuje se vrsta tužbe.
U našem pravu važi podela na 3 vrste tužbi.
Podnošenjem tužbe se pokreće parnični postupak, tužilac pokazuje da želi zaštitu svog povređenog ili ugroženog subjektivnog prava.
Podnošenjem tužbe se prekida rok zastarelosti potraživanja povodom kojeg je pokrenut postupak.
Tužba se dostavlja tuženom na Odgovor i to predstavlja izraz načela obostranog saslušanja stranaka.
U Odgovoru na tužbu, tužena strana formuliše sopstveni zahtev, a to je donošenje sudske odluke kojom se zahtev tužbe odbija kao neosnovan.
Parnica prestaje da postoji donošenjem pravosnažne presude, zaključenjem poravnanja, povlačenjem tužbe.
Tuženi ima pravo pored Odgovora na tužbu da pokrene i protivtužbu.
Protivtužba se može poneti do zaključenja glavne rasprave.
Podnošenjem protivtužbe, tužena strana menja svoju procesnu poziciju u granicama tužbenog zahteva protivtužbe sama stiče svojstvo tužilačke strane.
Protivtužba može biti: koneksna, kompenzaciona ili prejudicijelna.