Javni tužilac je ovlašćen da u svakom pojedinačnom slučaju procenjuje da li su ispunjene sve pretpostavke za vođenje postupka tako da od javnog tužioca zavisi da li će krivičnog gonjenja biti i da li će biti ono vršeno do kraja.
Upravo jer postoji rizik da zbog pogrešne procene javnog tužioca postoje dva instituta koja oštećenom omogućavaju da kontroliše rad javnog tužioca to su:
Prigovor može da podnese oštećeni u slučaju da javni tužilac:
Javni tužilac je dužan da u roku od 8 (osam) dana o tome obavesti oštećenogo svojoj odluci i da ga pouči o njegovom pravu na podnošenje Prigovora neposredno višem javnom tužilaštvu.
U tom slučaju oštećeni ima pravo da podnese Prigovor neposredno Višem javnom tužilaštvu u roku od 8 (osam) dana od dana prijema obaveštenja; a ukoliko javni tužilac nije obavestio oštećenog onda u roku od 3 (tri) meseca od dana od kad je javni tužilac odbacio prijavu; obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja.
Neposredno viši javni tužilac će u roku od 15 dana od dana prijema Prigovora odlučiti Rešenjem o osnovanosti istog; u slučaju odbijanja Priogovara nije dozvoljena Žalba protiv ovog Rešenja.
Neposredno viši javni tužilac može i Rešenjem usvojiti prigovor i izdati obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da preuzme odnosno nastavi krivično gonjenje.
Pored Prigovora, kao jedan od načina zaštite oštećenog je i mogućnost da oštećeni preuzme krivično gonjenje od strane javnog tužilaštva,
Institut oštećeni kao supsidijarni tužilac omogućava oštećenom da dođe na mesto javnog tužioca uvek kad javni tužilac ne želi da nastavi krivično gonjenje, i da sam od suda zatraži pokretanje ili nastavak krivičnog postupka za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti.
Oštećeni koji je u postupku bio sporedni procesni subjekat sad postaje glavni procesni subjekat odnosno stranka u postupku.
Supsidijarna tužba odnosno mogućnost da oštećeni preuzme krivično gonjenje u postupku postoji samo nakon potvrđivanja optužnice od strane suda.
Što znači da ukoliko javni tužilac pokrene postupak, podigne optužnicu i u toku postupka odluči da odustane od krivičnog gonjenja; oštećeni može da preuzme krivično gonjenje i stupa na mesto javnog tužioca.
O odustanku javnog tužioca sud obaveštava oštećenog i poučava ga da može da preuzme krivično gonjenje u roku od 8 dana od prijema obaveštenja.
A ako mu obaveštenje nije dostavljeno taj rok iznosi 3 meseca od kad je javni tužilac izjavio da odustaje od optužbe.
Ako oštećeni da izjavu da preuzima krivično gonjenje on automatski postaje javni tužilac i sud će odrediti da se nastavi glavni pretres.
Supsidijarne tužbe nema u postupku prema maloletnicima; nema je ni i postupku pre potvrđivanja optužnice: u slučaju odbačaja krivične prijave ili kad javni tužilac odustane od gonjenja u istrazi ili posle završene istrage a pre nego što je optužnica potvrđena.
Oštećeni se tada može samo Prigovorom obratiti neposredno višem javnom tužiocu, ne i preuzeti krivično gonjenje.
Oštećeni kada stupi na mesto javnog tužioca u postupku ima ista ona prava kao i javni tužilac osim onih koja ima javni tužilac kao državni organ.
Oštećeni kao tužilac može da angažuje punomoćnika iz reda advokata koji bi mu pomogli u vođenju postupka.
Ako se postupak vodi za krivično delo za koje je zaprećena kazna preko pet godina zatvora, oštećeni kao tužilac može da traži da mu se na teret budžeta postavi punomoćnik iz reda advokata.
Javni tužilac ima pravo da se do završetka glavnog pretresa ponovo vrati u postupak koji se vodi po zahtevu oštećenog kao tužioca i da od njega preuzme gonjenje.
U tom slučaju javni tužilac je opet glavni procesni subjekt; a oštećeni kao tužilac se vraća na položaj samo oštećenog i postaje sporedni procesni subjekt.
U tom slučaju oštećeni ima pravo da izjavi Žalbu protiv presude, što inače oštećenom ne pripada.